Шта значи зелена економија?

Дефиниција зелене економије

Не постоји међународно договорена дефиниција о томе шта је зелена економија, јер сви из Уједињених нација (УН) до Организације за економску сарадњу и развој (ОЕЦД), покрети цивилног друштва и зелени анархисти имају другачију дефиницију појма који термин значи. Зелени економисти, међутим, дефинишу зелену економију као ону која подржава мирну интеракцију између људи и животне средине, док истовремено настоји да задовољи потребе обоје. Зелени економисти кажу да се све економске одлуке требају доносити с обзиром на екосистем, да природни ресурси и екологија свијета требају имати економску вриједност и подржавати међусобно повезани систем између околиша и људи. Зелени економисти виде економију као компоненту животне средине.

Историја зелене економије

Један од првих кључних тренутака у идеји за одрживу економију први пут је представљен 1972. године у извјештају Римског клуба под називом Границе раста, наводећи проблеме Земље са брзим исцрпљивањем природних ресурса. Тек 1989. године термин зелена економија је коришћен у извештају „Нацрт за зелену економију“ који су урадили економисти за заштиту животне средине за владу Уједињеног Краљевства. Упркос два пратећа извјештаја из 1991. и 1994. године, термин зелена економија је кориштен као накнадна мисао све док га 2008. године Програм за заштиту околиша Уједињених нација (УНЕП) није недавно обновио. Од тада је УНЕП покренуо своју иницијативу за зелену економију 2008. године.

Конференција УН-а о климатским промјенама у Копенхагену 2009. објавила је изјаву која подржава зелену економију. У 2012. години идеја зелене економије била је главна тема конференције Уједињених нација о одрживом развоју (Рио + 20) у Рију, Бразил.

Релевантне примјене зелене економије

Зелена економија има шест главних сектора на које се његова идеја може примијенити. Ови сектори су обновљиви извори енергије, зелене зграде, одрживи транспорт и коначно управљање водом, отпадом и земљиштем. Примјена зелене економије може се видјети у новим секторима обновљивих извора енергије као што су соларна енергија, енергија вјетра и геотермална енергија. Ове обновљиве енергије могу се користити да помогну зеленим зградама и одрживом транспорту како би их учинили ефикаснијим и зеленијим. Управљање водом и отпадом врши се прочишћавањем воде и рециклирањем. Управљање земљиштем у зеленој економији може се видјети кроз обнову станишта, националне паркове, природне резервате и напоре за пошумљавање.

Критике зелене економије

Идеја зелене економије има низ људи и организација које критикују одређене аспекте. Једна од критичнијих идеја зелене економије је главни концепт да би требало постојати механизам цијена за заштиту животне средине. Критичари, попут Акционе групе за ерозију, технологију и концентрацију (ЕТЦ Гроуп) и професора Едгарда Ландера, тврде да би то довело до веће контроле и овласти од стране корпорација над новим подручјима као што су контрола воде или шумарство. Они такође тврде да би то могло да доведе до највећег прикупљања ресурса у више од 500 година. Други истраживачи и економисти су такођер тврдили да зелена економија коју заговарају групе попут УН-а неће учинити довољно за рјешавање климатских промјена.