Шта је био Вирџинијски план?

Вирџинијски план, који се назива и планом великих држава или Рандолпховим планом, био је приједлог за расподјелу пондерисане популације (расподјела законодавних позиција) у националном законодавству. План је написао Јамес Маддисон на Уставној конвенцији из 1787. године док су чекали да се кворум окупи.

Позадина Вирџинијског плана

План је био у интересу Вирџиније, која је тада била најмногољуднија држава, и других релативно високо насељених држава, јер је жељела да се заступање у федералним законодавствима пондерише на основу становништва и богатства држава. Саставио ју је представник Вирџиније на Конгресу Конфедерације, Јамес Мадисон, који је касније постао 4. предсједник Сједињених Држава док је чекао кворум Уставне конвенције. Конвенција је услиједила у вријеме када су нове државе биле оптерећене економским проблемима који су довели до радикалних политичких покрета и бојазни да ће републички експеримент ускоро пасти. Конвенција је позвана да измени чланове Конфедерације, али Вирџинијски план је одредио дневни ред за стварање новог устава који ће приписати његовом дизајнеру Џејмсу Мадисону, неформалном називу Оца Устава.

Дебата о Вирџинији плану

План је пред конвенцију изнио шеф делегације Вирџиније, гувернер Едмунд Рандолпх, 29. маја 1787. године. У њему је сачињено 15 резолуција којима се настојало дефинирати овласти и структуру националне владе. Предложена је три национална влада која се састоји од извршне, законодавне и судске власти. Такође је предложено дводомно законодавство у којем би државе имале гласове пропорционалне становништву. Овај предлог су подржале велике државе. 15. јуна 1787. године план Вирџиније је одбијен планом из Њу Џерсија, који се назива и Патерсонов план или мали државни план. Овај предлог је званично донео Вилијам Патерсон из Њу Џерсија. Патерсонов план је предложио да се чланци конфедерације задрже са амандманима, а не са Рандолпховим планом који позива на израду новог устава. Конкретније, план из Нев Јерсеи-а је желео да одржи једнодомни парламент у којем је сваки имао само један глас.

Мање државе су подржале приједлог из Њу Џерсија који је довео до застоја јер велике државе не би могле одступити од Вирџинијског плана. Као одговор на пат-позицију, Рогер Схерман и Оливер Еллсвортх изнели су Велики компромис или План из Цоннецтицута који су посуђени из планова Патерсона и Рандолфа. План из Цоннецтицута захтијевао је дводомно законодавство са пондерисаном расподјелом у доњем дому (Заступнички дом) и једнаку заступљеност у горњем дому (Сенат). Порески и други монетарни проблеми би се расправљали у Представничком дому. Предлог је ратификован 16. јуна 1787. године и постао је основа савезне владе и Устава САД-а. Конвенција је дефинисала како ће се дефинисати популација за репрезентативну расподелу. Три петине ропског становништва требало је да се рачуна као број становника у сврху заступања и као имовина за пореске сврхе. Поред тога, Конвенција је поставила 1808. као последњи датум за увоз робова и набројала овлашћења правосуђа и извршне власти.

Значај Виргиниан плана

План је одиграо кључну улогу у постављању општег плана за конвенцију и позвао на јаку националну владу. План је био први документ који је дао приједлоге за раздвајање овласти правосуђа, извршне и законодавне власти. План је био успешан у решавању разлике између анти-федералиста и федералиста, јер је то захтевало дводомно законодавство. План је коначно усвојен Конвенцијом и инкорпориран је у Устав.