Шта је био Протокол из Киота?

Бацкгроунд

Протокол из Кјота је међународни споразум који је потписан у Кјоту, Јапан 1997. године. Споразумом је одређено да 37 индустријализованих земаља и Европска заједница, састављена од 15 земаља у време преговора из Кјота, смање емисију гасова стаклене баште. Протокол, међутим, изузима више од 100 земаља у развоју, укључујући Кину и Индију, од обавезног смањења.

Кјото је произашао из Оквирне конвенције УН о климатским промјенама (УНФЦЦЦ), који је потписан на Самиту о Земљи у Рију 1992. године. УНФЦЦЦ је једна од три „Рио конвенције“. Друге двије конвенције су Конвенција о биолошкој разноликости и Конвенција о сузбијању дезертификације. Конференција странака (ЦОП) је врховно тијело за доношење одлука Конвенције. ЗП се састаје сваке године како би размотрила имплементацију Конвенције. Први ЦОП је одржан у Берлину 1995. године. Био је на ЦОП3, када је Киото протокол усвојен.

Услови

Два су кључна услова за ступање на снагу Киото протокола. Први услов је био да протокол ратификује најмање 55 земаља укључених у УНФЦЦЦ. Овај услов је испуњен 23. маја 2002. године, када је Исланд постао 55. земља која је ратификовала протокол.

Други услов је био да земље које су ратификовале рачуне учествују са најмање 55% укупних светских емисија угљен-диоксида у 1990. години. Русија је 18. новембра 2004. године ратификовала протокол, а други услов је такође испуњен и Киото протокол је ступио на снагу 16. фебруар 2005.

Земље које су ратификовале споразум договориле су се да смање своје годишње емисије угљеника, мерено њиховим испуштањем шест гасова стаклене баште различитим количинама, са циљем да у просеку буду 5, 2% испод нивоа из 1990. године. Ових шест гасова идентификовани су угљен-диоксид (ЦО2), метан (ЦХ4), азотни оксид (Н2О), сумпор хексафлуорид (СФ6), флуороугљици (ХФЦ) и перфлуоругљеници (ПФЦ).

Земље ратификације су морале смањити своју емисију угљика током првог периода обавезивања Протокола од 2008. до 2012. године. Земље би могле користити 'механизме флексибилности' (механизме из Киота) како би испуниле своје обавезе. Механизми флексибилности укључују Међународну трговину емисијама (ИЕТ), Заједничке имплементације (ЈИ) и Механизам чистог развоја (ЦДМ).

Достигнућа

Протокол из Кјота је био први свјетски споразум о глобалном смањењу емисија, и повећана свијест и међународна сарадња у циљу рјешавања кризе климатских промјена. Ово је био први уговор који је законски обавезао земље на обавезе смањења емисија стакленичких гасова.

Цхристиана Фигуерес, док је извршни секретар УНФЦЦЦ-а, изјавила: “Киото протокол је био значајан успјех на много начина. Она не само да наглашава научну реалност да емисије гасова стаклене баште треба да падну. Али, она је такође успоставила пионирске концепте, флексибилне опције, практична решења и процедуре за одговорност које данас често сматрамо здраво за готово.

Контроверзе и недостаци

Многе земље потписнице протокола успјеле су смањити своје емисије. Као резултат тога, сума емисија из земаља са циљевима из Киота опала је. Међутим, глобални ниво атмосферског угљен-диоксида се значајно повећао. Највећи дио овог пораста дошао је из земаља у развоју и економија у настајању, од којих се тражило да се добровољно придржавају протокола. По неким процјенама, ако се узме у обзир, укупни угљични отисак сваке нације, укључујући увоз и искључивање извоза, успјех Кјота би се чинио врло лошим. На пример, уштеде у Европи ће се смањити на 1%, а развијени свет у целини ће повећати своје емисије за 7% у периоду од 1990. до 2008. године.

Још један неуспјех уговора био је да не може добити обавезу Сједињених Држава, једног од највећих извора емисије угљика. Канада, Русија и Јапан су 2011. објавиле да неће прихватити додатне циљеве из Киота. Након тога, Канада се званично повукла из протокола у децембру 2011. године.

Главни међународни уговори о климатским промјенама од Киота

Иако Сједињене Државе нису ратификовале Кјото протокол, он је био лидер у формирању азијско-пацифичког партнерства за чист развој и климу, међународни споразум објављен у јулу 2005. године на састанку Асоцијације земаља југоисточне Азије (АСЕАН) . ЦОП21, Паришка конференција о клими, одржана је у Паризу, у Француској, у децембру 2015. године. На овом састанку 195 земаља је усвојило први универзални, правно обавезујући глобални споразум о клими. Овим споразумом утврђен је глобални акциони план којим би се свијет могао остварити како би се избјегле опасне климатске промјене ограничавањем глобалног загријавања на испод 2 ° Ц. Споразум треба да ступи на снагу 2020. године.